Tvrdjava

Standard

A ja sam htela samo jedno.

Malu tvrdjavicu zidova cvrstih.

Cuvaju je moje reci.

Tvoji zagrljaji.

Nasi prsti.

 

U njoj je najvise osmeha.

Tuga se krije kao tajna najveca.

Ona je luka mirna.

Jedino utociste.

Ne zna za nedaca.

 

Postojala je u prethodnim zivotima,

krisom cekajuci nas prave.

Prosta je, laka.

Beznacajno pristaniste

za znance stare.

 

Na pola puta je ostala razrusena.

Izbledeli trenuci su tuga.

A bila je vodic za nas dvoje

i nosila najlepse ime..

Ljubav.

Kada mi nedostajes

Standard

Prelecem preko listova,

tudjih reci,

prisecajuci se tvog koraka.

Siguran je, brz, neodoljiv.

 

Ukradem te iz sna,

hraneci se lazima.

Tvojim, izgovorenim

i onima koje si precutao.

 

Iz vazduha izdvajam najlepse,

natapam jastuk

biserima iz oka,

nostalgijom iz srca.

 

Smejem se jer se i ti smejes,

u nekim davnim trenucima

kada je nedostajanje 

bilo neotkriveno.

 

I sve je bilo tako bezbrizno,

zato su sada zagrljaji najpotrebniji.

Tiho sapucem i najlepse izgledam,

da niko ne vidi kako mi nedostajes.

Животарим

Standard

Не тражим што не могу да дам,

не желим да дам.

Нећу.

Тако живим, од данас до сутра.

Живим. Животарим. Живећу.

Радим оно због чега се кајем.

Јуче. Данас. Сутра. Увек.

Твоја љубав ми не треба, њу нећу.

Тако живим.

Од данас до сутра.

Живим. Животарим. Живећу.

И да умиреш, да ти је судњи час,

да не можеш без нас, опроштај ти дати нећу.

Никад ниси био ту, а ја без тебе живим.

Животарим. Тако и умрећу.

 

Image

Дан

Standard

Створена сам таква да превазиђем саму себе,

иако сваког јутра поздравим неки нови лик у огледалу.

Спремна сам и да за овај дан узмем медаљу,

вуче ме мирис ка старом бехару.

 

Кренем ка светлости, сјају, вечности,

са сновима у џепу и понеком рукаву,

носећи испод трепавица жељу малу,

смишљајући сасвим нову шалу.

 

Насмејем себе, јер волим кад се смејем.

Онда ћутим дуго и дишем.

Ратујем са речима, речи пишем,

ружно бришем, сећања бришем.

 

Побегнем од света, тражим нове боје,

па цртам у ваздуху чега се сећам из сна.

Знај, ту те видим, тада сам цела,

насмејана, испуњена, твоја. Сва.

 

До дубоко у ноћ са звездама се дружим,

причам им о дану, нови доноси ми време.

шапућу ми неке чудне сене,

створена да превазиђе саму себе.

Лоша

Standard

Лоша си.

И даље се смешиш.

Од суза правиш науку.

Купујеш срећу.

Лажеш и грешиш.

Не пушташ да те дотуку.

 

Читаш им са усана.

Они ти верују.

А ко не би?

Само глумиш.

Цео живот глумиш.

Цео свет видиш у себи.

 

Заобилазиш стварност.

Правиш побуну, газиш вредност.

То си ти!

И читаш ли шта ти пишем

Или знаш да лоша си?

Једини преживели

Standard

Никад ружније нисам писала него сада. Сада, када пишем о теби. За тебе. Због тебе. Питам се колико речи може да стане на два танка, шугава, празна папира.

Много? Мало?

Како год окренем, ниси их заслужио. Баш ниси! Ти ниси заслужио мене, ниси заслужио ниједно слово. Ниси заслужио ни ових три сата и два минута које показује мој сат.

Прошла је поноћ. Зора је близу. Напољу је минус седам.

У мени четрдесет пет у плусу.

Хоће ли овде икада нешто да се деси?

Нада, кажу, последња умире. Ја знам да је тако. Надам се да ћу да те заборавим, избришем. Исецкам сваку слику сећања о теби.

И није ми јасно зашто те опет спомињем!

Гледам у плави екран, звани небо. На њему ништа ново. Монотоно.

У шта да погледам, а да не видим тебе?

Ваљда ћу и то доживети једног дана.

Једног лепог дана.

Једног лепог срећног дана.

Једног лепог, срећног, дугог дана.

Тада ћу да се одморим. Заиста.

Смирићу се оног тренутка кад почнем да те мрзим.

 

“Ја ћу увек бити ту.”

Знала је да лаже. Знала је да лаже и када јој је рекао да је она једнио што жели. Знала је да га губи.

И због тога се смејала!

Заиста је добро лагао. Толико добро да би му свако без вредности поверовао, али не и она и њен изгажен, покидан део звани душа.

Знао је да је насмеје. И расплаче. И освоји. Натера је да се радује.

Али не и да му поверује.

Мислио је да држи конце, али није знао да је он марионета.

Њена марионета!

Играла је игру, била је добар играч. Зато се смејала.

Држала га је у шаци. Куповала га је својим речима, својом љутњом, својом глумом.

Само се играла. Желела је да га изгуби. Тако би га спасла од саме себе.

 

3:02

Толико је показивао њен сат.

Прошла је поноћ. Зора је близу.

Напољу је минус седам. У њеној стени од срца четрдесет пет.

У плусу.

Питала се хоће ли овде икада нешто да се деси.

Нада, рекли су јој, последња умире. Знала је да је тако.

Надала се да ће да га заборави. Избрише. Исецка сваку слику сећања о њему.

Надала се да ће престати да се игра са њим.

Уморила се од тога. И најбољима се дешава.

И то је живот. Занимљива, ограничена игра.

Она која има свој крај.

Она у којој су равноправни сви играчи.

Она у којој се не зна ко је на потезу.

Она у којој је он њена омиљена лутка, а она носи титулу једини преживели.

 

Image

Живот је чудо!

Standard

Рањава ми срце по ко зна који пут. Зато крећем. Са собом носим само стару окорелу хатрију и оловку на издаху. Црвене боје.

Њом прелазим преко ових бара од суза на хартији, мало их подебљавам, осликавам, бојим.

Хоп!И готово.Сада су црвене, као крв. Као моје очи после њега.

Пријатељи, непријатељи, нема више дуге!

Осврћем се, неко ме лупка по рамену. Мала, слатка клинка. Показује ми силне бројке у својој ђачкој књижици. Све су исте, пет, пет, пет.

Монотоно, мала, монотоно!

Очекује неку шушкаву новчаницу.

Хеј, па зар од мене?

Ваљда је нико није чуо.Могу јој само нешто нацртати.Баре, као и на мојој хартији.И то црвене!

Ипак не желим да кварим њену монотоност.

Нестаде.Мала, слатка клинка.

Цртам, бојим и даље.Сад и певушим.Помак на боље!

“Извините, можете ли нас усликати?”

Ма ко су сад ово двоје? Знам! То се зове срећан, заљубљен и безбрижан пар.

Чуј, можете ли? Зар тако старо изгледам? Животе-луталицо!

“Могу, наравно.” Мрзовољна сам, али зашто да им кварим срећу?

Јадни, не знају да је срећа само илузија, машта. Не знају да ће дани среће постати ретки као осмех на мом лицу. Кренух да им кажем неку, али одоше.

Изједоше ме и одоше.

Али, идем даље.

И тачно, човек нема ни два минута, шугавих 120 секунди да проведе сам!

Крећу се. Причају гласно. Толико гласно да одвлаче моју пажњу.

Добри тата и његова принцеза. Она коју ће чувати као тврђаву.

Леп призор, али не буди емоције у мени.

Уништени човече, како би било да не размишљаш више? Сама себе саветујем.

Сад…почињем да се смејем! Гласно, јако и незаустављиво! А затим налет плача. И нема барица, све је мокро.

Чистина и празнина.

Сећам се, све сам ја то имала. Била сам мала, слатка клинка са свим петицама. Била сам монотона да ти се плаче.

Имала сам љубав, а боље да нисам. Само ме је терала на лоше. Чинила сам глупости, сузе су пљуштале из мене, а ја сам све то гледала.

Две добре ствари које ми је љубав донела јесте ово моје срце рањено хицем из нехата. Драго ми је што ништа не осећам.

Друга ствар јесу странице и странице мојих исписаних речи, потошених речи и хартија.

Ма, терајте се сви!

Имала сам и ја оца витеза, храброг витеза. Исчезао је као и његова принцеза, а са принцезом и тврђава.

Бајке не постоје! Лажу. Само лажу!

Ма, лаж је и да постоје. Рђаве душе, продане. Ништа више него продане.

Чекам да ми живот врати оно што је узео, а ја касним за њим барем неких 300 секунди.

Живот је tabula rassa.

Живот је невоља.

Знате ли шта је живот?

Живот је…Чудо!